Muvamba

Znam, treba da stavljam interpunkcijske znake

i da stižem na vreme,

al’ nisam siguran da se devojčice zaljubljuju u dečake

jer im ne prave probleme.

Znam i da treba da ti pričam sporije

i kad izgaram od želje da što pre ti kažem nešto.

Čemu šaputati maštanja i ludorije

Ako ih ne odšapućem vešto?

Znam da me je teško voleti

inače bi me voleo svako.

I brine me kako te sačuvati,

znam da tebe voleti je užasno lako. 

Želim ti više no sto bi želeti se smelo,

sve sa mnom u paketu,

više, mnogo više no što ikom bih poželeo-

ljubav, najveću na svetu.

Pelene, marame, školske torbe i vunene čarape,

bolove rađanja, vaspitavanja, mlečne zube i staračke proteze,

i godine, godine, godine trajanja

u kojim ti se obrazi u mojim grudima gnezde.

Želim ti sva sunca, snegove, kiše,

tri po tri hiljade metara iznad neba!

Želim ti želim, želim najviše-                                                                             

Da tu sam, kraj te, kad god ti trebam.

Kažu mi često- uči za školu nešto

Uči da bi postao neko,

A ja to sve izbegavam vešto

Jer sad mi je škola kao mesec daleko.

Pa me zbog toga ogovaraju

Kažu, taj samo cunja,

nikad nije kući

 i ništa pod milim bogom,

Ništa ne uči

I treba ga u takvom životu sprečiti

Inače od njega ništa ne posta

Samo jedan zanesenjak večiti

Iza kog ništa ne osta’.

Al’ briga me, svima sve to praštam i živim u svom fazonu

Nek’ pričaju da vežbam da postanem lenj

Ja znam da sve to vreme maštam i učim najtežu školu-

Učim kako je kad si zaljubljen.

Ivericom noći obmotaću ti oči

i na svetlucanju znoja i soli

odvešcu te tamo gde smo goli,

čisti,

nesmanjeni,

srećni.

U tren gde smo večni.

Koračaćemo prstima po krstima

stazama koje jedine stvarno postoje.

Koračaćemo udvoje,

umorni,

prljavi,

željni,

po tebi… Po meni…

Ispisani, išarani listovi se vrte,

bacaju linije u pokret,

isplivavaju tvog lica crte

i devojčice osmeh.

Po tim stranama su bajke

i mnoge princeze

koje spasavaju nedostojni                                                

da im se u grudima gnezde.

Tu junakinje sve

na tebe liče

jer to su moje pesme

i to su moje priče.

Tišina,

tiša i od šapata.

Jeza,                                       

nežnija od tvojih usana na mom uhu.

Dodir,

milovanja krila andjela

ne bi mogli

od tebe da me odvuku.

Snaga

gravitacije sveta,

mir

rečnih tokova svih

i osmeh

pobegao sa zvezda

ne zaslužuju

više od tebe moj stih.

Ljubeći tebe,

Ljubim sebe sama.

Ljubeći tebe,

ljubim sreću svu.

Ispunjavaš me

u meni sveobuhvatna, stalna,

ispunjavaš me

na javi i u snu.

Žrvanj krkotavo mrvi,

okreću ga ustreptale vode,

vodenični mačak spava,

zrna po kamenju brode.

Vodeničar je večeras kući,

po oblacima lovi mašte sene,

vodenica, cirkus putujući-

predstava samo za mene.

Krila koja nosi vir

mleće me postojano,

noćnika, povetarca pir

rasturiće me lagano.

Kad zraci jutra zakukuriču,

sunce raširi šape,

svi će se protegnuti jutru-

mi više nećemo biti tu.

Doskora, sa mišima,

dok je mazno mrak preo,

medju vrećama i svećama obožavao sam je,

deo po deo.

Noćima teško spavam.

Tajnu jednu ne znam,

puna mi oblaka glava,

ali bez sunca, meseca, zvezda?

I ne znam gde su se skrili

niti gde da ih tražim.

Prostranstva nebesa celih

bez njih mi nemaju draži.

I kao da nema dana

I kao da nema noći,

u mojoj glavi je tama

kada god zatvorim oči.

I ne bih znao šta sa sobom,

usamljen bih bio

slučajno jedan osmeh

da nisam uhvatio.

Najednom, sve se promenilo

i sa svime i ja.

U meni sve je ustreptalo, poletelo

i pocelo da sja.

I dalje teško spavam. Čekaj…

U tome problem da nije?

Možda mesec, sunce i zvezde

ona u osmehu krije?

Da nije nje,

ne bih umeo,             

ne bih znao da ne znam gde prestaje,

gde prestajem.

Da nije nje,

ne bih težio,

ne bih želeo da ne želim da budem sam,

da bude sama.

Da nije nje,

osmesi ne bi isplivavali iz talasa mojih bora.

Da nije nje,

zime bi mi bile i proleća, i leta, i jeseni.

Da nije nje,

ni mene ovakvog ne bi bilo;

nas da nije

svet bi nemo stajao

iščekujući nas.

Nje da nije…

Nisi ti, draga, laka,

nego ja kraj tebe umem da letim,

narastu mi krila usred koraka

u trenu kad te se setim.

Znam u tvojim očima strah

u trenu kada se javi,

nisi ti laka kad daš se odmah,

nego je trenutak pravi,

na šta pitanje tvoje-

da li je rano sebe mi dati.

Jedino pravo pitanje je

da li ćes me prepoznati.

I čemu brige tvoje

kada sebe mi daješ?

Oči moje tvojih snova su boje,

zar ih ne prepoznaješ?

I nije ni bitno više

šta li će biti sa nama.

Da bili jedno telo smo što zajedno diše

znaš, to si htela i sama.

Ne znam gde ljubav večna se krije,

znam gde se prolazne gnezde.

Onom ko sunca video nije,

njemu su sunce zvezde.

No ne sijaju više kao što su sjale,

sve manje za me mirisan je taj gaj;

možda su dale što su imale,

pa sad iščekuju kraj?

Zvezde što sunce mi behu 

sad su zvezde što mi se gase,

čim se oči ne sjaje u osmehu

sve unapred zna se.

Ne traže više ni da ih lažem?!

Niti da ljubim im usta,

ne žele ni istine što bih da kažem,

nadanja im pusta!

Još me muči da l’ tamo negde

moje se sunce smeje

ili samo imam, dok ne izblede,

zvezde, da s njima se grejem.

Maja je bila ovde.

Po mirisu znam.

I po prevrtanju i nesanici kada ode

i ostanem sam.

Maja je bila

i nije htela da ostane da spava.

Šupljeg me ostavila.

Jastuk gužva prazna glava

i sporo prodje noć, prodju noći,

sve sporo prodje

dok cekam da li ce doći.

Dok opet ne dodje.

Slomljene ruke stežu staklo.

Tragovi ostali ispod puta.

I jutra, u očima ptica na terasi.

Koliko ljubav košta                                      

pitala nisi,                                                   

u stomaku koliko košta nemir.                    

Kad je imaš,

ljubav vredi.

Kao čitav svemir.

Kao uspomene nasmejanih lica,

To je cena.

Kao sreća.

Kad je nema.

Prazne me isprazne

poput kazne,

platim im poneki stih,

odležim ih,

poklonim usne dečačke

i setan pogled

i igramo se miša i mačke

u nedogled.

Dahom ih mesto vatre palim,

telom mesto krila skrivam,

čula nanovo i nanovo varam,

sve veruju da sam baš divan.

Posle se loše, trulo osećam, poput plesni,

ne znam da ne ostanem za njih u srcu studen.

Pa čekam da neka me dirne, razneži, razbesni,

da postanem sve što mogu da budem! 

Zato noćas  ti...Draga...

Iz mene đavola isteraj,

letimo do vraga!

Večeras sam zbog tebe zmaj,

večeras, samo zbog tebe

Lebdim nad samoće bezdanom,

večeras… Dajem ti sebe,

hoću da letiš sa mnom.

U moje ruke ćeš se sliti

ti, najlepša od svih vila,

meni ćeš sve biti

kad skinem ti krila.

Samo sam podigao obrve

u blagom luku iznenađenja.

Otšla je draga.

Bez zbogom ili doviđenja.

Išcekujem je gledajući u daljinu,

vetar me miluje k’o kosa njena.

Otišla je uz tišinu.

Bez izvini ili doviđenja.

Bila mi je vrsta  staklenog zvona i štita

od sveta punog budala i zala.

Otišla je, a da nisam stigao da je pitam

za odgovore koje možda nije znala.

Otišla je u žurbi

bez ijednog razloga i objašnjenja.

Sve je odnela u jednoj torbi,

i sva zašto i doviđenja.