Muvamba

Smej se dok te golica Aca,

kikoći se dok te gnjavi Milena,

prevlači prste preko njihovih lica,

naslućuj izgovor njihovih imena, nauči reči, nauči mama, tata;

da iz cucle piješ nauči,

pokaži nama, starcima, kako se sve veselo shvata,

kako se lako uči.

Žuri da hodaš, stremi ka gore

mozgajući gde se nebesa gnezde

dok se za tebe tvoje želje ne stvore

kroz tvoje oči koje su zvezde.

Zato, duni u svećice pa sedi, uzdahni, teško je rasti;

samo se nasmeši tim osmesima što svuda oko tebe  vrve.

Krenuo si da rasteš, počelo je i neće stati,

a ti si tek na kraju svoje godine prve…

Penjao se jedan puž uz bukvu

jer mu je stvarno bilo dosta 

da sluša kako je penjanje puža uz bukvu

isto što i traljava, kilava, ćorava posla.

I penjao se on tako uz bukvu

ne obazirući se na svoju muku

dok se nije umorio pa na tren stao-        

i obazreo se na svoju muku-

da nema ruku!

Odmah je, zatim, na zemlju pao.

Pa gledao on tako odozdo bukvu,

umoran, ljigav, i bez ruku:

,,Ja sam sve od sebe dao,

možda i nisam bio u pravu,

ali sam barem pokušao".

U parku sedi dečak plavi

i gleda, kuću prave mravi.

Vredni, mali, svi crni, preplanuli, zdravi;

Neki s krilima, neki ćelavi

i rade i rade kao mravi

i svaki od njih negde hrli–

Mravi, mravi, mravi.

Mravi u travi,

mravi na mrvi;

mravi k’o mravi, skroz šašavi,

nose za njih preteške stvari.

I gleda ih tako dečak plavi

pa se češka prstom po bradi,

pa se česka prstom po glavi:

Šta li u glavi misle mravi?

I on nekad ponešto pravi,

i on se nekad po kući razigra sav,

ali nikad, baš nikad nije

pomislio da krene da radi- kao mrav.

 I tako je mrave dugo, dugo gledao

 I mravi su dugo, dugo njega gledali

dok odjednom nije skočio i pobegao…

Dok su se gledali- mravi ga izujedali.

Mali, baci pet! Zdravo,

Kako se zoves? Šta se radi?

Koliko godina imaš, znas? Bravo!

Napredni ste, vi, današnji mladi.

Da vidim, je l’ imaš mišicu jaku.

Je l’ imaš seku? Je l’ imaš batu?

Hoćes da slušaš deku i baku?

Nećes da slušaš mamu i tatu?

Slatkišima ne znaš da odoliš?

Boli te jer rastu ti zubi pravi!

Imas simpatiju? Mnogo je voliš?

Lepo se ljubi i češka po glavi.

Uvek na tebi smešak da sija,

i kad na te se svale života ale,

problemi, godine- to je iluzija

za omađjijane, stare budale!

Krenulo da plače mače,

tuguje, vrišti, cmizdri i skače;

krenulo jedno malo, pufnasto, najmanje mače

na sav glas da se jada svima.

Jada se mače i svaki obrok preskače

Kaže, neće da se hrani miševima!

Aman, mama, aman, tata,

aman ljudi, izvinite, mačke –aman!!!

Da li je moguće, stvarno moguće

da svima su vam miševi – potaman?!

Stalno miševi, veliki, mali,

miševi crni, miševi sivi,

i povrh svega, ono zbog čega se najviše žalim:

svi ti miševi- ŽIVI!

Možda sam ja samo mače,

možda i nisam dovoljno zrelo,

ali ono što me muči i zbog čega plačem

je što zamišljam šta JA bih kad bi me nešto jelo!

Al’ kad eto miša, ispred mačeta skače;

ono ga pojuri da se poigra malo,

a kad ga je uhvatilo, gle, gde će, šta će,

Reklo mjau- pa ga smazalo.

Ja sam čovek odrasli

sa vremenom ozbiljnim radnim,

jeste da mi zubi još nisu porasli

al’ radim, glockam sve kada ogladnim.

Jeste, ozbiljan sam, pre svega, molim

iako često me svi presvlače

pa sevam na sve dupencetom golim

i često kmečim, vrištim i plačem.

Već godinu dana se manekenstvom bavim,

svi rođaci za to mare pa daju mi igračke, pare;

umem da ih šarmiram, očaram, ošašavim,

samo mi stajling pelene kvare.

I smejem se, kikoćem se stalno,

osmeh je ono što najlepše znam

i prvu sam benkicu već prerastao odavno,

bez maminog stomaka- to sam porast’o sam.

Počeo si da hodaš sam,

verovatno sad i iz čaše piješ,

ne bi me iznenadilo da za koji dan

počnes zbog devojčica da se biješ.

Pretpostavljam da mnogo reči već znaš,

Ti, bucmast, skoro već metar veliki mali

i još znaš da se oduševljavaš

više no što su odrasli ikada znali.

Počni na vreme odrasle da vaspitavaš,

najpre najbliži komsiluk, tatu i mamu

onim što najbolje znaš-

kikoći se, plači, pravi galamu.

I sve je to dobro, polako samo,

strpljiv čovek ima vremena za sve.

Vreme leti, saznamo dok sanjamo i odrastamo

šta da ti pričam, videćeš kad napuniš dve.

Zvižduk kroz prste

skuplja nas po ševaru,

prebrojavamo vrste,

trčeći skačemo u baru;

naše se more talasa

mi, barski bogovi, stvaramo bure

i s iskustvom starih gusara

kroz vodu ronimo k’o ajkule.

Vode pune šake

ispaljuju plotun po plotun,

nišane heroje, dečake

nasmejane pred strahotom,

mokre krpe na nama

naše su najljuće rane,

pa ih sušimo na granama

i krijemo ih od mama.

Bih dete k’o dete...

Alama, gusarima, bajkama opijen.

I ostao mi je, po bari, tu negde,

kovčeg s blagom, dobro sakriven.

Bilo je to jednog dana, mališa, tek tako,

bilo je proleće i vreme divno,

pobeglo mi srce, neosetno, lako,

verovatno kada sam kinuo.

Možda je to bilo

dok sam čačkao nos?

Ma, sigurno je kada sam kinuo,

celo leto sam išao bos!

A vidiš, tvoja mama,

tu je nastao problem pravi!

Srce je moje našla

i nije htela da mi javi.

Nego ga je vodala sa sobom,

nosala ga gde god je išla

i svake bi noći pred spavanje

s njim se igrala k’o s medom od pliša.

Tih dana meni je bilo strašno, užasno.

Kad uzmu ti srce, to katastrofično boli,

te sam i morao tako strasno i užasno

svog srca radi tvoju mamu da volim.

Da volim? Da, tako sam jednog lepog dana

kad je bilo kasno već juče

shvatio da mi je srce zavela tvoja mama,

pa je počelo i za nju da tuče.

Mališa, kad krene srce za drugog da tuče,

to jedna je užasna, strašna stvar.                                                                         

No, ponekad i nešto lepo nađe i privuče,

evo, meni je donelo  mamu na dar.

Eto, baš tako je to bilo, baš

tako smo se nas dvoje upoznali.

Kako si došao, i to bi da znaš?

To drugi put, za sad si mali.

Mada, tada... Bila je zima,

vreme hladno, ali divno.

Izgubio sam deo sebe

verovatno kada sam kinuo…