Muvamba

Znam, treba da stavljam interpunkcijske znake

i da stižem na vreme,

al’ nisam siguran da se devojčice zaljubljuju u dečake

jer im ne prave probleme.

Znam i da treba da ti pričam sporije

i kad izgaram od želje da što pre ti kažem nešto.

Čemu šaputati maštanja i ludorije

Ako ih ne odšapućem vešto?

Znam da me je teško voleti

inače bi me voleo svako.

I brine me kako te sačuvati,

znam da tebe voleti je užasno lako. 

Želim ti više no sto bi želeti se smelo,

sve sa mnom u paketu,

više, mnogo više no što ikom bih poželeo-

ljubav, najveću na svetu.

Pelene, marame, školske torbe i vunene čarape,

bolove rađanja, vaspitavanja, mlečne zube i staračke proteze,

i godine, godine, godine trajanja

u kojim ti se obrazi u mojim grudima gnezde.

Želim ti sva sunca, snegove, kiše,

tri po tri hiljade metara iznad neba!

Želim ti želim, želim najviše-                                                                             

Da tu sam, kraj te, kad god ti trebam.

Kažu mi često- uči za školu nešto

Uči da bi postao neko,

A ja to sve izbegavam vešto

Jer sad mi je škola kao mesec daleko.

Pa me zbog toga ogovaraju

Kažu, taj samo cunja,

nikad nije kući

 i ništa pod milim bogom,

Ništa ne uči

I treba ga u takvom životu sprečiti

Inače od njega ništa ne posta

Samo jedan zanesenjak večiti

Iza kog ništa ne osta’.

Al’ briga me, svima sve to praštam i živim u svom fazonu

Nek’ pričaju da vežbam da postanem lenj

Ja znam da sve to vreme maštam i učim najtežu školu-

Učim kako je kad si zaljubljen.

Ivericom noći obmotaću ti oči

i na svetlucanju znoja i soli

odvešcu te tamo gde smo goli,

čisti,

nesmanjeni,

srećni.

U tren gde smo večni.

Koračaćemo prstima po krstima

stazama koje jedine stvarno postoje.

Koračaćemo udvoje,

umorni,

prljavi,

željni,

po tebi… Po meni…

Koračam izgubljeno,

ostale su za mnom loše slike

i crvene tačke.

Lutam usamljeno,

prate me probuđene klinke

i umiljate, pospane mačke.

Propale zgrade se nižu

za koracima mojim,

cipele da se ne izližu,

stazu od oblaka krojim.

Tražeći sreću daleku

pred bližom sam se raspao,

rasplinuo se meko

s godinama nestao,

u Kruševcu.

Umorni pir sudbine

na rame kandže donosi,

ne znam, ne, ne znam

da li ga sidrim ili me odnosi.

Ispisani, išarani listovi se vrte,

bacaju linije u pokret,

isplivavaju tvog lica crte

i devojčice osmeh.

Po tim stranama su bajke

i mnoge princeze

koje spasavaju nedostojni                                                

da im se u grudima gnezde.

Tu junakinje sve

na tebe liče

jer to su moje pesme

i to su moje priče.

Tišina,

tiša i od šapata.

Jeza,                                       

nežnija od tvojih usana na mom uhu.

Dodir,

milovanja krila andjela

ne bi mogli

od tebe da me odvuku.

Snaga

gravitacije sveta,

mir

rečnih tokova svih

i osmeh

pobegao sa zvezda

ne zaslužuju

više od tebe moj stih.

Ljubeći tebe,

Ljubim sebe sama.

Ljubeći tebe,

ljubim sreću svu.

Ispunjavaš me

u meni sveobuhvatna, stalna,

ispunjavaš me

na javi i u snu.

Žrvanj krkotavo mrvi,

okreću ga ustreptale vode,

vodenični mačak spava,

zrna po kamenju brode.

Vodeničar je večeras kući,

po oblacima lovi mašte sene,

vodenica, cirkus putujući-

predstava samo za mene.

Krila koja nosi vir

mleće me postojano,

noćnika, povetarca pir

rasturiće me lagano.

Kad zraci jutra zakukuriču,

sunce raširi šape,

svi će se protegnuti jutru-

mi više nećemo biti tu.

Doskora, sa mišima,

dok je mazno mrak preo,

medju vrećama i svećama obožavao sam je,

deo po deo.

Noćima teško spavam.

Tajnu jednu ne znam,

puna mi oblaka glava,

ali bez sunca, meseca, zvezda?

I ne znam gde su se skrili

niti gde da ih tražim.

Prostranstva nebesa celih

bez njih mi nemaju draži.

I kao da nema dana

I kao da nema noći,

u mojoj glavi je tama

kada god zatvorim oči.

I ne bih znao šta sa sobom,

usamljen bih bio

slučajno jedan osmeh

da nisam uhvatio.

Najednom, sve se promenilo

i sa svime i ja.

U meni sve je ustreptalo, poletelo

i pocelo da sja.

I dalje teško spavam. Čekaj…

U tome problem da nije?

Možda mesec, sunce i zvezde

ona u osmehu krije?

Svaki dan je izazov

reći svakom: Zdravo, Kako ste?, Dobar dan.

Svaki dan je izazov.

Ne zatvoriti, zamandaliti, zazidati prozore, vrata

i zaključati se u stan.

Svaki dan dizati nebo na leđa

da bi sa nekim negde, nekad

mogao da ga gledaš.

Vaditi blage reči iz praznih vreća,

osmehe ispod natmurenih veđa

i ljude kojima bi da ih predaš.

Svaki korak je herojstvo,

svaki, deo prokletstva.

Možes da bežis gde god-

i smrt je vrsta bekstva.

Ne verujem više u priče,

na prvi pogled ljubav i drugarstvo pusto

nema ljubavi i prijateljstva koje se naprasno stiče,

učilo me, veruj, iskustvo.

I svaki dan pocinje.

Uporno, dosadno, iznova.

Ostatak života načinje

punog izazova…

Vlast i vlastodršci moraju

u svojoj privatnosti i tišini

da veruju u opravdanost svoje uloge suca

da bi se igrali bogova po prašini

jer veruju, i bogati veruju.

Al’ samo svojim slobodnim ustima

i za opšte dobro smeraju

da red uvedu lancima.

Iz jaja progresa- ništa

sem dobrih reči

ne sme kmeknuti,

nit’ se izleći.

Sve je gladno, a sito,

a svi su siti i gladni,

pa ćutanjem plaćaju sve to

zbog čega su sitni, nebitni, jadni.

I mitovi se lepe preko religija,

sve staro, sporo je- praznoverica;

živahnost, duh- guta anemija;

kult kruga- svakodnevica;

ugušena sloboda svega i sveta,

podmukli, veštački osmeh, tu je.

Anonimnost se gasi, jer cveta.

U glavi promaje prerasle su u lične oluje.

Istrošeni vazduh, želuci prazni,

prljava skrama radničke prste oblaže;

umazane, ližu ih, ljube po kazni,

ponosite, roditeljske, mrtve straže.

Ostalo je samo čvrsto kopno na kom stojimo nestalno

i pola koplja pobodeno postojano,

sva očekivanja nam je vrag ostavio odavno sami da odbacimo.

Smej se dok te golica Aca,

kikoći se dok te gnjavi Milena,

prevlači prste preko njihovih lica,

naslućuj izgovor njihovih imena, nauči reči, nauči mama, tata;

da iz cucle piješ nauči,

pokaži nama, starcima, kako se sve veselo shvata,

kako se lako uči.

Žuri da hodaš, stremi ka gore

mozgajući gde se nebesa gnezde

dok se za tebe tvoje želje ne stvore

kroz tvoje oči koje su zvezde.

Zato, duni u svećice pa sedi, uzdahni, teško je rasti;

samo se nasmeši tim osmesima što svuda oko tebe  vrve.

Krenuo si da rasteš, počelo je i neće stati,

a ti si tek na kraju svoje godine prve…

Mene je nekada lovila sreća!!!

Al’ ne bih lud pa da se dam;

od svega meni je sujeta veća,

nasrecniji sam kada sam sâm.

Bežao sam, otimao se, nisam se dao;

da sreća me juri nisam ni znao.

Al’, avaj, srećnik, padoh u njene šake!

Rekoh tad joj par otužnih, ružnih reči,

kako sreća nema ka njoj puteve lake,

kako nešto mora da je spreči.

Ljudi mole za tvoje otpatke,

peze, keze, umiru, pate, a ti žmuriš.

Zar zato što sam ti zaveo jatake

Ti mene sad moraš da juriš?

....i bauljam sad kroz običan život

kroz samotan dan i očaj u noći;

znam sad što pre znao nisam

sreća, nesreća- prihvataj i gledaj u oči.

Starački prsti , hrapavi ,debeli

kroz usnule ravni virtuozno plove,

prave sve što nam podsvest poželi,

i ove noći prave nam snove.

Snovi se prave od žice i vune

stegnu li jako, pucaće strune ,

olabave li, izdaće žica,

zaljuljaće svet od pahuljica.

Pa mora grbinu svoju da krivi,

na naočarim’ planinsko jezero nosi;

tek kad san na javi zaživi

javiće se maštarije kao otkosi.

Devojčice malih kika i mašni,

dečaci musavi, nemirne kose;

najviše sanjare nestašni

i najlepše slike u duši nose.

Rastrčani, razdragani

čupanjem repa i davanjem cveta

hode putevima koji su samo njima znani,

koji vode osvajanju željenog sveta.                                 

Veliki je to teret za kosti stare,

mora vešto tkanje da plete.

Snovi koji kvare umesto da prave

često u čoveku izgube dete.

Ringišpil ogledala oko mene,

ganja me sopstveni lik,

progone me moje sene, 

svaki progutan krik.

Tu negde i ona kroči,

kazna svakog mog zločina,

vidljiva samo za moje oči,

ne dâ da odem na počinak.

Ganja me moj dželat da stalno ločem,

nema dama više za moj špil,

pa živim život kao siroče,

vodi me alkohol na ringišpil.