Zlatni, udobni okovi žuljaju mi članke
pa ćutim iako bih želeo da podignem glas
u znak pobune mili moji,
nadam se, u ime svih nas.
Nas što život u niskom letu trošimo
da bi drugi iznad nas leteli,
što u nebo dugo nismo gledali
jer ga se nismo ni setili.
Što su nas naučili da živimo
da bismo uzdigli i obožavali druge,
obučili nas da se divimo
onima što bićemo im sluge.
A ćutim... Čini se kao da imam sve-
jelo, pilo, mlado meso, čvrste kosti.
…To što nemam gde da umuvam se?
To je samo od prenatrpanosti.
Nema... Nemam... Nemam me nimalo.
Želeo bih da me imam.
Kad ono, moje ”ja” se svuda dalo,
pa sada pripada svima.
Nemam me... A prgavo svima dajem do znanja
principe, stav ne dam- glas mi lajavo besni.
Ker, jakog laveža, jadnog stanja
ujedom pretim... Praznih desni.
