Muvamba

Najbolje drvo, bez dilema

je ono drvo kog više nema.

U šumi drvo je palo.

Za drvo previše,

za šumu malo.

Krošnje su plakale, tugovale

šuštale, kukale,

pesme spevavale;

baš sa tim drvom su najviše drugovale,

od njega su se padu najmanje nadale.

Cela šuma čitav dan

davala je odu životu,

cela šuma čitav dan

pričala je o drvetu:

te toliko je rodova dalo,

te toliko je ljubavi imalo,

toliko je dobrog razdelilo,

toliko sreće donelo.

Nikad više takvo stablo

nigde neće postojati;

bilo je naše blago,

mnogo će nam nedostajati.

Tog dana u šumi grane su naricale,

šuma je šumela bajke o njemu

dok nisu našle nešto drugo o čemu bi pričale

i ostavile drvo u prošlom vremenu.

Jesu li umrli ideali mladalački,

jesmo li svi postali ubice?

Nema više igrački-plački,

pobednik- poraženi, isto je lice.

Budući sportisti, naučnici, umetnici,

pojave što večno ostaće mlade,

izgubile se, nestale u životnoj bici

i sa sobom ponele sve naše nade.

Prazne me isprazne

poput kazne,

platim im poneki stih,

odležim ih,

poklonim usne dečačke

i setan pogled

i igramo se miša i mačke

u nedogled.

Dahom ih mesto vatre palim,

telom mesto krila skrivam,

čula nanovo i nanovo varam,

sve veruju da sam baš divan.

Posle se loše, trulo osećam, poput plesni,

ne znam da ne ostanem za njih u srcu studen.

Pa čekam da neka me dirne, razneži, razbesni,

da postanem sve što mogu da budem! 

Zato noćas  ti...Draga...

Iz mene đavola isteraj,

letimo do vraga!

Večeras sam zbog tebe zmaj,

večeras, samo zbog tebe

Lebdim nad samoće bezdanom,

večeras… Dajem ti sebe,

hoću da letiš sa mnom.

U moje ruke ćeš se sliti

ti, najlepša od svih vila,

meni ćeš sve biti

kad skinem ti krila.

Samo sam podigao obrve

u blagom luku iznenađenja.

Otšla je draga.

Bez zbogom ili doviđenja.

Išcekujem je gledajući u daljinu,

vetar me miluje k’o kosa njena.

Otišla je uz tišinu.

Bez izvini ili doviđenja.

Bila mi je vrsta  staklenog zvona i štita

od sveta punog budala i zala.

Otišla je, a da nisam stigao da je pitam

za odgovore koje možda nije znala.

Otišla je u žurbi

bez ijednog razloga i objašnjenja.

Sve je odnela u jednoj torbi,

i sva zašto i doviđenja.

Počeo si da hodaš sam,

verovatno sad i iz čaše piješ,

ne bi me iznenadilo da za koji dan

počnes zbog devojčica da se biješ.

Pretpostavljam da mnogo reči već znaš,

Ti, bucmast, skoro već metar veliki mali

i još znaš da se oduševljavaš

više no što su odrasli ikada znali.

Počni na vreme odrasle da vaspitavaš,

najpre najbliži komsiluk, tatu i mamu

onim što najbolje znaš-

kikoći se, plači, pravi galamu.

I sve je to dobro, polako samo,

strpljiv čovek ima vremena za sve.

Vreme leti, saznamo dok sanjamo i odrastamo

šta da ti pričam, videćeš kad napuniš dve.

Nešto mi došlo da idem u Dansku.

Kažu, fini su tamo morževi,

sve umiljati onako brkati,

sa zubima kao noževi.

Pa mi se do Australije ide

da jurim kengure i koale,

pa do Argentine-

nešto mi pampe fale.

Do Meseca bih da odem,

do drugog ćoška svemira

da se u neku crnu rupu zabodem,

da me niko ne dira.

Ma mogao bih ja svuda!

Gde? To mi nije dilema

kad kraj nje nije mi glava luda.

Samo bih da odem da me nema.

Da li ću nekad da zasvetlim

kao iskra preko kremena

i da se ušuškam k’o sito odojče

u sazvežđu vremena?

Ne treba mi spomenje, kamenje,

ne treba u slavu bista.

Samo da neko nekad pomene

-al’ je taj umeo da blista!

Zvižduk kroz prste

skuplja nas po ševaru,

prebrojavamo vrste,

trčeći skačemo u baru;

naše se more talasa

mi, barski bogovi, stvaramo bure

i s iskustvom starih gusara

kroz vodu ronimo k’o ajkule.

Vode pune šake

ispaljuju plotun po plotun,

nišane heroje, dečake

nasmejane pred strahotom,

mokre krpe na nama

naše su najljuće rane,

pa ih sušimo na granama

i krijemo ih od mama.

Bih dete k’o dete...

Alama, gusarima, bajkama opijen.

I ostao mi je, po bari, tu negde,

kovčeg s blagom, dobro sakriven.

Bilo je to jednog dana, mališa, tek tako,

bilo je proleće i vreme divno,

pobeglo mi srce, neosetno, lako,

verovatno kada sam kinuo.

Možda je to bilo

dok sam čačkao nos?

Ma, sigurno je kada sam kinuo,

celo leto sam išao bos!

A vidiš, tvoja mama,

tu je nastao problem pravi!

Srce je moje našla

i nije htela da mi javi.

Nego ga je vodala sa sobom,

nosala ga gde god je išla

i svake bi noći pred spavanje

s njim se igrala k’o s medom od pliša.

Tih dana meni je bilo strašno, užasno.

Kad uzmu ti srce, to katastrofično boli,

te sam i morao tako strasno i užasno

svog srca radi tvoju mamu da volim.

Da volim? Da, tako sam jednog lepog dana

kad je bilo kasno već juče

shvatio da mi je srce zavela tvoja mama,

pa je počelo i za nju da tuče.

Mališa, kad krene srce za drugog da tuče,

to jedna je užasna, strašna stvar.                                                                         

No, ponekad i nešto lepo nađe i privuče,

evo, meni je donelo  mamu na dar.

Eto, baš tako je to bilo, baš

tako smo se nas dvoje upoznali.

Kako si došao, i to bi da znaš?

To drugi put, za sad si mali.

Mada, tada... Bila je zima,

vreme hladno, ali divno.

Izgubio sam deo sebe

verovatno kada sam kinuo…