Muvamba

Pesmo, gde si mi rasla?

Tugo, šta te je stvorilo?

Ozbiljnosti, što si mi s licem srasla?

Osmesi, gde ste? Šta vas umorilo?

Starke matore, gde su vam koraci?

Tužne oči, kapci, dignite pogled

da me nosite nebu, gde ste oblaci?

Broja telefona njenog, kako je redosled?

Jer zvao bih je, ne što moram, već što se ne javlja,

i dao joj poljupce da ne oseti, za njima žali,

znam, u sebe pobegnem kada me ostavlja,

ali i izadjem, kad mi se javi.

Penjao se jedan puž uz bukvu

jer mu je stvarno bilo dosta 

da sluša kako je penjanje puža uz bukvu

isto što i traljava, kilava, ćorava posla.

I penjao se on tako uz bukvu

ne obazirući se na svoju muku

dok se nije umorio pa na tren stao-        

i obazreo se na svoju muku-

da nema ruku!

Odmah je, zatim, na zemlju pao.

Pa gledao on tako odozdo bukvu,

umoran, ljigav, i bez ruku:

,,Ja sam sve od sebe dao,

možda i nisam bio u pravu,

ali sam barem pokušao".

Da nije nje,

ne bih umeo,             

ne bih znao da ne znam gde prestaje,

gde prestajem.

Da nije nje,

ne bih težio,

ne bih želeo da ne želim da budem sam,

da bude sama.

Da nije nje,

osmesi ne bi isplivavali iz talasa mojih bora.

Da nije nje,

zime bi mi bile i proleća, i leta, i jeseni.

Da nije nje,

ni mene ovakvog ne bi bilo;

nas da nije

svet bi nemo stajao

iščekujući nas.

Nje da nije…

Nisi ti, draga, laka,

nego ja kraj tebe umem da letim,

narastu mi krila usred koraka

u trenu kad te se setim.

Znam u tvojim očima strah

u trenu kada se javi,

nisi ti laka kad daš se odmah,

nego je trenutak pravi,

na šta pitanje tvoje-

da li je rano sebe mi dati.

Jedino pravo pitanje je

da li ćes me prepoznati.

I čemu brige tvoje

kada sebe mi daješ?

Oči moje tvojih snova su boje,

zar ih ne prepoznaješ?

I nije ni bitno više

šta li će biti sa nama.

Da bili jedno telo smo što zajedno diše

znaš, to si htela i sama.

Ne znam gde ljubav večna se krije,

znam gde se prolazne gnezde.

Onom ko sunca video nije,

njemu su sunce zvezde.

No ne sijaju više kao što su sjale,

sve manje za me mirisan je taj gaj;

možda su dale što su imale,

pa sad iščekuju kraj?

Zvezde što sunce mi behu 

sad su zvezde što mi se gase,

čim se oči ne sjaje u osmehu

sve unapred zna se.

Ne traže više ni da ih lažem?!

Niti da ljubim im usta,

ne žele ni istine što bih da kažem,

nadanja im pusta!

Još me muči da l’ tamo negde

moje se sunce smeje

ili samo imam, dok ne izblede,

zvezde, da s njima se grejem.

Svira muzika veselja,

prostoriju puni medni žamor i dah ljudi,

preliv vazduha curi preko želja,

beži pred nezajažljivim prstima bludnim.

Kolena brzih koraka jure mu kroz vidokrug,

šaka-svraka mu nasrće na sjaj čaše,

da odvozi još neki poslednji krug,

na putu za alkoholne dugoprugaše.

Noć još jedna od njega ide,

prestao je da joj hvata ramena,

umrtvljene, vlažne usne bride,

u njima više ni reči nema.

Pluća širi u večernji vazduh,

kljun misli mu iz lobanje viri,

smeši se i umorno izbacuje uzdah

s ptićem sto mu ležu nemiri…

Naviknuto lako, mamurno vešto

ramena k’o krila izvija da probije ljusku,

da kroz nos dušu k zemlji ispusti,

pijanu dušu ljudsku....

U parku sedi dečak plavi

i gleda, kuću prave mravi.

Vredni, mali, svi crni, preplanuli, zdravi;

Neki s krilima, neki ćelavi

i rade i rade kao mravi

i svaki od njih negde hrli–

Mravi, mravi, mravi.

Mravi u travi,

mravi na mrvi;

mravi k’o mravi, skroz šašavi,

nose za njih preteške stvari.

I gleda ih tako dečak plavi

pa se češka prstom po bradi,

pa se česka prstom po glavi:

Šta li u glavi misle mravi?

I on nekad ponešto pravi,

i on se nekad po kući razigra sav,

ali nikad, baš nikad nije

pomislio da krene da radi- kao mrav.

 I tako je mrave dugo, dugo gledao

 I mravi su dugo, dugo njega gledali

dok odjednom nije skočio i pobegao…

Dok su se gledali- mravi ga izujedali.

Kod nas u kući je mračno

krenuvši od “dobrodošli” otirača,

pa kroz ulazna vrata

koja su takodje mračna.

Na početku tmuran je  hodnik,

pravo je dnevna soba,

desno je kupatilo.

I sveprisutna teskoba.

Iz dnevne sobe, levo,

kuhinja je u tami,

tu retko kad jedemo,

tada jedemo sami.

Iz dnevne sobe, desno,

moje su prostorije

gde pobegnem  često

da se od univerzuma krijem,

tu police su sa knjigama

i izlepljeni posteri,

brda nabacanih stvari

i zamračeni prozori;

tu je i krevet po kom sam

nekada voleo da skačem.

Ta gomila u ćošku, to sam ja,

krijem se pod prekrivačem.

I tu, svuda po kući, vešto se krijemo svi,

mi koji bi trebalo da smo porodica.

No nas je malo za “mi”.

Mali, baci pet! Zdravo,

Kako se zoves? Šta se radi?

Koliko godina imaš, znas? Bravo!

Napredni ste, vi, današnji mladi.

Da vidim, je l’ imaš mišicu jaku.

Je l’ imaš seku? Je l’ imaš batu?

Hoćes da slušaš deku i baku?

Nećes da slušaš mamu i tatu?

Slatkišima ne znaš da odoliš?

Boli te jer rastu ti zubi pravi!

Imas simpatiju? Mnogo je voliš?

Lepo se ljubi i češka po glavi.

Uvek na tebi smešak da sija,

i kad na te se svale života ale,

problemi, godine- to je iluzija

za omađjijane, stare budale!

Sumrak teškog daha dušu joj upek'o,

oteti  znoj s cele nje lije,

s ranjivog bića što krije se meko.

U motici, u ruci, ispod šamije

gviri grubi dlan iznad pogleda.

Samo nada zuri pod crnu dugu,

vreme opet mira joj ne da,

opet gazi pokornu slugu.

Debljaju bore, kopa pogurena,

znoj leta k’o kiša sa neba bije,

došla je oluja, zemlja je napojena.                       

Kap klizi usni

što žedno pije...

Maja je bila ovde.

Po mirisu znam.

I po prevrtanju i nesanici kada ode

i ostanem sam.

Maja je bila

i nije htela da ostane da spava.

Šupljeg me ostavila.

Jastuk gužva prazna glava

i sporo prodje noć, prodju noći,

sve sporo prodje

dok cekam da li ce doći.

Dok opet ne dodje.

Krenulo da plače mače,

tuguje, vrišti, cmizdri i skače;

krenulo jedno malo, pufnasto, najmanje mače

na sav glas da se jada svima.

Jada se mače i svaki obrok preskače

Kaže, neće da se hrani miševima!

Aman, mama, aman, tata,

aman ljudi, izvinite, mačke –aman!!!

Da li je moguće, stvarno moguće

da svima su vam miševi – potaman?!

Stalno miševi, veliki, mali,

miševi crni, miševi sivi,

i povrh svega, ono zbog čega se najviše žalim:

svi ti miševi- ŽIVI!

Možda sam ja samo mače,

možda i nisam dovoljno zrelo,

ali ono što me muči i zbog čega plačem

je što zamišljam šta JA bih kad bi me nešto jelo!

Al’ kad eto miša, ispred mačeta skače;

ono ga pojuri da se poigra malo,

a kad ga je uhvatilo, gle, gde će, šta će,

Reklo mjau- pa ga smazalo.

Slomljene ruke stežu staklo.

Tragovi ostali ispod puta.

I jutra, u očima ptica na terasi.

Koliko ljubav košta                                      

pitala nisi,                                                   

u stomaku koliko košta nemir.                    

Kad je imaš,

ljubav vredi.

Kao čitav svemir.

Kao uspomene nasmejanih lica,

To je cena.

Kao sreća.

Kad je nema.

Zlatni, udobni okovi žuljaju mi članke

pa ćutim iako bih želeo da podignem glas

u znak pobune mili moji,

nadam se, u ime svih nas.

Nas što život u niskom letu trošimo

da bi drugi iznad nas leteli,

što u nebo dugo nismo gledali

jer ga se nismo ni setili.

Što su nas naučili da živimo

da bismo uzdigli i obožavali druge,

obučili nas da se divimo

onima što bićemo im sluge.

A ćutim... Čini se kao da imam sve-

jelo, pilo, mlado meso, čvrste kosti.

…To što nemam gde da umuvam se?

To je samo od prenatrpanosti.

Nema... Nemam... Nemam me nimalo.

Želeo bih da me imam.

Kad ono, moje ”ja” se svuda dalo,

pa sada pripada svima.

Nemam me... A prgavo svima dajem do znanja

principe, stav ne dam- glas mi lajavo besni.

Ker, jakog laveža, jadnog stanja

ujedom pretim... Praznih desni.

Ja sam čovek odrasli

sa vremenom ozbiljnim radnim,

jeste da mi zubi još nisu porasli

al’ radim, glockam sve kada ogladnim.

Jeste, ozbiljan sam, pre svega, molim

iako često me svi presvlače

pa sevam na sve dupencetom golim

i često kmečim, vrištim i plačem.

Već godinu dana se manekenstvom bavim,

svi rođaci za to mare pa daju mi igračke, pare;

umem da ih šarmiram, očaram, ošašavim,

samo mi stajling pelene kvare.

I smejem se, kikoćem se stalno,

osmeh je ono što najlepše znam

i prvu sam benkicu već prerastao odavno,

bez maminog stomaka- to sam porast’o sam.